Град и звезде
Шрифт:
«Тако је. Иронија је у томе што сам могао добити сва неопходна обавештања непосредно од Централног Компјутера, без икакве помоћи јадног Кедрона. Мени би рекао много више него што је њему икада рекао. Па ипак, нема сумње да ми је и овако уштедео много времена и да ме је научио многим стварима до којих ја сам никада не бих дошао.»
«Мислим да твоја теорија обухвата све познате чињенице», рече Хилвар опрезно. «На жалост, она и даље оставља нерешен највећи од свих проблема: првобитну сврху Диаспара. Због чега су твоји сународници покушали да прикажу
«Ја намеравам да откријем тај одговор», узврати Алвин. «Али још не знам ни када... ни како.»
Наставили су да расправљају и сањаре, док се из часа у час Седам Сунаца приближавало, испуњавајући необичан тунел ноћи којим су промицали. А онда, једно за другим, шест спољних сунаца нестаде на рубу таме и на крају остаде само Средишње Сунце, иако више није могло да буде сасвим у њиховом простору, ипак је блештало бисерном светлошћу која га је истицала спрам свих осталих звезда. Сјај му се из минута у минут повећавао, све док се тачка није претворила у сићушан круг. А онда је круг почео да се шири у сусрет њима.
Уследило је готово неприметно упозорење: у делићу секунде, дубок тон сличан звуку звонца прострујао је просторијом. Алвин је чвршће стегао наслоне столице, премда је то био сасвим узалудан покрет.
Велики генератори још једном су експолозивно оживели и силином која је била готово заслепљујућа поново су се појавиле звезде. Брод је склизнуо натраг у свемир, у Васељену сунаца и планета, и природни свет где се ништа није могло кретати брже од светлости.
Већ су се налазили унутар система Седам Сунаца, пошто је велики прстен разнобојних кугли преовланивао небом. А какво је то само небо било! Нестале су све звезде које је познавао, сва добро знана сазвежна. Млечни Пут више није представљао слабашан прамен магле дуж једне стране обзорја; сада су били у средишту стварања, чији је велики круг располућивао Васељену.
Брод се и даље кретао веома брзо ка Средишњем Сунцу, док је шест преосталих звезда система представљало разнобојне светионике распоренене по небу. Недалеко од најближе од њих виделе су се слабашне искре кружећих планета, светова који су несумњиво били огромних размера када су се могли видети са ове удаљености.
Узрок седефасте светлости Средишњег Сунца постао је сада сасвим очевидан. Велику звезду обавијала је гасна опна која је ублаживала њено зрачење и давала јој особену боју. Та окружна маглина могла се разабрати само посредно и била је извијена у необична обличја која су измицала оку. Али јамачно се налазила ту, и што би се дуже посматрала, чинила се све издуженијом.
«Добро, Алвине», рече Хилвар, «на располагању нам стоји читаво мноштво светова. Хоћемо ли изабрати неки, или, можда, мислиш да их можемо све истражити?»
«Ово последње срећом није неопходно», одврати Алвин. «Ако било где успоставимо контакт, добићемо обавештење које нам је потребно. Логична одлука би била да се упутимо ка највећој планети Средишњег Сунца.»
«Изузев
«Сумњам да би то важило овде, пошто сам сигуран да је овај систем потпуно вештачки. У сваком случају, моћи ћемо видети из свемира да ли постоје било какви градови и здања.»
Хилвар показа на робота.
«Наш проблем је већ решен. Немој заборавити да нам је водич већ био овде. Он нас води својој кући и питам се шта мисли о свему томе?»
Алвину је то исто пало на памет. Али да ли је било основано, да ли је уопште имало неког смисла претпоставити да робот осећа нешто што би наликовало људским осећањима, сада када се после толико еона враћа древном дому Господара?
Током свих делања које је предузео са њим, од часа када је Централни Компјутер ослободио блокаду која га је спречавала да говори, робот никада није испољио ни најмањи знак осећајности. Одговарао је на Алвинова питања и извршавао му наренења, али му се права личност показала крајње недоступном. Да ова личност уопште постоји, Алвин је био уверен; у супротном, њега уопште не би прожимао мрачни осећај кривице кад год би се сетио варке којом га је изиграо, заједно са његовим сада уснулим садругом.
Он је још веровао у све чему га је Господар научио; иако је видео да обманама изводи чудеса и да вара своје следбенике, ове неугодне чињенице ипак нису утицале на његову оданост. Поседовао је способност, као и многи људи пре њега, да усклади два противречна низа података.
Сада се враћао својим незаборављеним сећњима до њиховог изворишта. Готово изгубљена у сјају Средишњег Сунца, налазила се бледа искрица светлости, око које су кружили сићушни трачци још мањих светова. Огромно путовање приближило се крају; још само мало, и знаће да ли је оно предузето узалуд.
Планета којој су се приближавали била је удаљена свега неколико милиона миља и личила је на предивну куглу вишебојне светлости. На њеној површини није могло бити таме, јер док би се окретала испод Средишњег Сунца, преко неба би јој се низале једна за другом остале звезде.
Алвин је сада јасно разабрао значајне речи које је Господар изговорио на самрти: Дивно је посматрати разнобојне сенке на планетама вечне светлости.
Сада су се налазили тако близу, да су могли уочити контитненте, океане и танану измагалицу атмосфере. Постојало је, менутим, нешто збуњујуће у вези са линијама обале и они убрзо схватише да је подела измену копна и воде необично правилна. Континети планете нису били онакви каквим их је Природа уобличила: али преобликовање једног света јамачно је морало бити тричав задатак за оне који су саздавали њена сунца!
«Ово уопште нису океани!» узвикну Хилвар изненада. «Погледај, на њима постоје неке шаре!»