Град и звезде

Кларк Артър Чарлс

Поново је уследио трзај, пропраћен овога пута слабашним звуком, као да су по први пут генератори напрегли један замашнији део својих моћи. Па ипак, за тренутак је изгледало да се ништа не догана; а онда је Алвин приметио да је и само сунце нестало и да звезде лагано промичу поред брода. Осврнуо се за час уназад — и није видео ништа. Небо је позади било потпуно ишчезло, застрто полукуглом ноћи. Видео је како звезде урањају у њу, да би одмах нестале попут искрица које падају у воду. Брод се кретао знатно брже од светлости и Алвин је схватио да се више не налазе у познатом свемиру Земље и Сунца.

Када се и по трећи

пут разлегао изненадни, вртоглави трзај, срце му је готово престало да куца. Необична замрљаност видног поља сада је била потпуна: за тренутак није могао да разабере своју околину, која као да се сасвим извитоперила. Смисао овог извитоперења синуо му је у магновењу луцидности чије порекло није могао објаснити. Оно што је видео била је стварност, а не само опсена ока. Док је пролазио кроз танану опну Садашњости, ухватио је одсев промена које су се збивале у простору око њега.

У истом тренутку, брујање генератора претворило се у грмљавину која је потресла брод — несумњиво упечатљив звук, пошто је то било први пут да Алвин чује крик протеста неке машине.

А онда је све било готово и изненад мук почео је да му одзвања у ушима. Велики генератори обавили су свој посао; они више неће бити потребни до краја пута. Звезде испред њих блистале су плаво-белом бојом, да би потом нестајале у ултраљубичастој. Па ипак, неком чаролијом Науке или Природе, Седам Сунаца још је било видљиво, мада су се сада њихови положаји и боје донекле променили. Брод је хрлио ка њима кроз тунел таме, са оне стране граница простора и времена, брзином која је надмашала могућности поимања људског ума.

Тешко се могло поверовати да су избачени из Сунчевог система брзином која ће их, уколико не буде смањена, убрзо провести кроз срце Галаксије и запутити у огромну празнину која је зјапила иза ње. Алвин и Хилвар нису били у стању да докуче стварну величину преваљеног пута; велике саге о истраживањима потпуно су промениле Човеково винење Васељене, а чак и сада, много милиона столећа касније, древно предање још није сасвим замрло. Легенде су причале о једном броду који је опловио Космос од изласка до заласка сунца. Пред таквим брзинама, милијарде миља које су раздвајале звезде нису представљале ништа. Алвину се ово путовање чинило само мало веће и чак можда мање опасније од прве вожње за Лис.

Хилвар је први изрекао заједничке мисли док је Седам Сунаца благо сјало пред њима.

«Алвине», примети он, «ово устројство не може бити природног порекла.»

Пријатељ му климну главом.

«Мислио сам то већ годинама, али ми и даље изгледа фантастично.»

«Можда тај систем није саздао Човек», сложи се Хилвар, «али иза његовог настанка јамачно стоји интелигенција. Природа никада не би била у стању да образује тако беспрекоран круг звезда, од којих су све подједнако сјајне. Осим тога, у видљивом делу Васељене нема ничег сличног Средишњем Сунцу.

«Због чега је онда све то створено?»

«Ох, могу навести много разлога. Можда је у питању сигнал, који би сваком страном броду при уласку у Васељену ставио до знања где да потражи живот. Можда означава средиште галактичке администрације. Или је можда... а нешто ми каже да је то право објашњење... посреди највеће уметничко дело свих времена. Али неразумно је сада мозгати о томе. Кроз неколико часова знаћемо истину.

Знаћемо истину. Није искључено, помисли Алвин, али колики ће нам њен

део стварно бити доступан? Изгледало је необично што му се у овом часу, када се отиснуо из Диаспара и са саме Земље брзином која је увелико надмашала моћ поимања, мисли поново управљају на тајну његовог ронења. Можда то, ипак, није било одвећ изненанујуће; научио је многе ствари од када је први пут стигао у Лис, али до сада још није имао нимало времена да натенане размисли о свему.

Све што му је преостало било је да седи и чека; његовом непосредном будућношћу управљала је чудесна машина, сигурно једно од највећин инжењерских достигнућа свих времена, која га је тренутно носила ка срцу Васељене. Био је то час за размишљање, хтео он то или не. Али најпре ће Хилвару испричати све што му се догодило од када су се онако журно разишли пре два дана.

Хилвар је слушао причу без коментара и не тражећи додатна објашњења; изгледало је да је одмах схватао све о чему је Алвин говорио и није испољио никакав знак изненанења, чак ни када је чуо о сусрету са Централним Компјутером и о операцији коју је овај извршио над роботовим умом. Није ствар била у томе што он није био у стању да се зачуди, већ што је историја прошлости била пуна необичности које су надмашале све о чему је Алвин причао.

«Очигледно је», рече он, када је Алвин завршио излагање, «да је Централни Компјутер када је саздан морао примити нарочита упутства у вези са тобом. Сигурно си већ погодио због чега.»

«Мислим да јесам. Кедрон ми је указао на део одговора када ми је објаснио какве су кораке предузели људи који су подигли Диаспар да би предупредили његово подлагање декаденцији.»

«Мислиш ли да си ти, и остали Јединствени који су ти претходили, део социјалног механизма који осујећује потпуну стагнацију? У том случају, Лакрдијаш би представљао краткотрајан корективни чинилац, док би ти и теби слични били дуготрајан.»

Хилвар је боље изразио срж замисли него што би то Алвину пошло за руком, па ипак то се није сасвим поклапало са оним што је он имао на уму.

«Мислим да је истина нешто сложенија од тога. Готово се чини да је, када је град подизан, постојао сукоб мишљења измену оних који су желели да га потпуно затворе од спољног света и оних који су хтели да ипак задрже извесне везе. Прва група однела је превагу, али друга није хтела да призна пораз. Мислим да је Јарлан Зеј био један од њених вона, али ипак није био довољно моћан да дела отворено. Повукао је најбољи потез, сачувавши подземни пролаз и обезбедивши да се у великим размацима појављује неко из Дворане Стварања ко неће подлегати страховима свјих сугранана. У ствари, питам се...» Алвин застаде, док му је поглед одблудео негде у даљину, тако да се чинило да на тренутак уопште није свестан онога што га окружује.

«О чему сада размишљаш?» упита га Хилвар.

«Пало ми је нешто на памет... можда сам ја Јарлан Зеј. То је сасвим могуће. Он је вероватно ускладиштио своју личност у Банке Сећања, како би осујећивао образац живота у Диаспару, пре но што он ухвати одвећ дубоке корене. Једног дана морам открити шта се догодило са претходним Јединственима можда ће то бити последњи комадић који недостаје мозаику.»

«А Јарлан Зе... или ма ко то био... таконе је наложио Централном Компјутеру да пружи посебну помоћ Јединственима, кад год буду створени», продужи Хилвар, следећи исту нит логике.