Град и звезде
Шрифт:
«Шта мислиш, шта ће Веће сада предузети?» упита брижно. Јесерак се осмехну.
«Нестрпљив као и увек, зар не?» рече. «Не знам колико су ми процене исправне, али претпостављам да ће одлучити да се запрете Гроб Јарлана Зеја тако да нико више не може кренути твојим трагом. Онда ће Диаспар наставити по старом, неузнемираван од спољног света.»
«Тога се и прибојавам», рече Алвин горко.
«И даље се надаш да ћеш то предупредити?»
Алвин није одмах одговорио; знао је да му је Јесерак прозрео намере, али старатељ бар није могао да му предвиди планове, пошто их још није имао. Дошао је до оног нивоа када је само могао да
«Да ли ме окривљујеш?» упита изненада; Јесерака је изненадио нови тон његовог гласа. Био је то трачак понизности, веома благ наговештај да Алвин по први пут тражи подршку од својих сународника. Јесерака је то дирнуло, али био је премудар да би га схватио одвећ озбиљно. Алвин је био прилично напет и било би неосновано уздати се у неко трајно побољшање његовог карактера.
«Тешко је одговорити на то питање», рече Јесерак полако. «Склон сам да тврдим да је свако знање вредно, а не може се порећи да си ти знатно проширио наша знања. Али ти си повећао и наше страхове. Шта је од тога двога пробитачније на дуге стазе? Да ли си се то икада запитао?»
За тренутак, учитељ и ученик замишљено су се посматрали, можда поимајући становиште другога знатно јасније него икада раније у животу. А онда, нагнани истим поривом, кренули су дугим пролазом који је водио из Већнице, док је пратња стрпљиво корачала за њима.
Алвин је знао да овај свет није створен за човека. Обасјан жестоком плавом светлошћу — тако заслепљујућом да је пекла очи — дугачки, пространи ходници изгледали су као да се пружају у бескрај. Тим великим пролазима роботи Диаспара долазили су и одлазили током својих бесконачних живота, али њима већ небројено дуго векова није одјекнуо бат људских корака.
Ту се налазио подземни град, град машина без којих Диаспар није могао постојати.
Неколико стотина метара испред, ходник се ширио у кружну халу са пречником већим од једне миље, чији су кров носили велики стубови на којима је сигурно почивала и непојмљива тежина Енергетског Центра. Овде је, према картама, Централни Компјутер вечно бдио над судбином Диаспара.
Хала је била још већа него што се Алвин усудио да претпостави — али где се налазио Компјутер? Због нечега је очекивао да угледа једну огромну машину, мада је добро знао да је та представа крајње наивна. Застрашујућа, али лишена сваког смисла, панорама која се пружала под њим нагнала га је да застане у чуду и неизвености.
Ходник којим су дошли завршавао се високо на зиду хале — несумњиво највећег затвореног простора који је човек икада саградио — а са обе стране дугачке рампе спуштале су се до удаљеног пода. Запоседајући у потпуности блиставо осветљену запремину, стајале су стотине великих, белих структура, тако неочекиваних да је Алвин за тренутак помислио како пред собом има подземни град. Утисак је био запањујуће жив и јамачно му никада неће сасвим избледети.
Није било ни трага призору који је он очекивао, призору испуњеном познатим сјајем метала, који је човек од почетка времена доводио у везу са својим слугама.
Овде се налазио свршетак еволуције дуге готово колико и Човекова. Њен почетак био је запретен у маглама Раних Времена, када је људски род први пут научио да користи енергију, а затим послао своје бучне локомотиве да тандрчу по целом свету. Пара, вода, ветар — сви ови облици енергије накратко су коришћени, а потом напуштени. Вековима је снага материје
Био је то крајњи израз идеала. Човеку је било потребно можда сто милиона година да би га досегао, а у самом часу тријумфа, заувек је окренуо лена машини. Она је стигла до крајње тачке и надаље је вечно могла сама о себи да се брине, служећи истовремено свог творца.
Алвин се више није питао која је од ових утихлих, белих приказа Централни Компјутер. Знао је да их он све обухвата и да сеже далеко изван ове хале, укључујући у своје биће и све небројене остале машине у Диаспару, биле оне покретне или непомичне. Као што је и његов властити мизак представљао скуп много милијарди засебних ћелија, распоренених по запремини простора пречника свега неколико центиметара, тако су и физички елементи Централног Компјутера били размештени посвуда, уздуж и попреко Диаспара. У овој хали могао се налазити само укључноискључни систем посредством кога су све раштркане јединице биле у менусобној повезаности.
Неодлучан куда да крене, Алвин је прешао погледом преко великих силазних рампи и бешумне арене. Централни Компјутер зацело зна да је он овде, баш као што је упућен и у све остало што се збива у Диаспару; једино му је преостало да сачека његова упутства.
Сада већ познат, али ипак застрашујући глас био је тако тих и близак, да се Алвину учинило да га нико из његове пратње није могао чути. «Пони доле левом рампом», обратио му се. «После ћу те ја водити.»
Кренуо је полако нагибом, док му је робот лебдео изнад главе. Јесерак и проктори нису пошли за њим. Упитао се да ли су добили наренења да остану овде, или су, можда, сматрали да га добро могу држати на оку и са ове осматрачнице, тако да није било потребно упуштати се у дуго силажење. Није била искључена ни могућност да се, напросто, даље нису усунивали приближити Централној ризници Диаспара.
Код подножја рампе тихи глас поново је дао Алвину упутства и он је кренуо авенијом уснулих, горостасних обличја. Глас му се обратио још три пута, а онда је схватио да је стигао до циља.
Машина пред којом је стајао била је мања од већине својих садруга, али он се осећао као патуљак у односу на њу. Пет нивоа са водорованим линијама које су ишле укруг стварали су утисак неће шћућурене животиње; скренувши поглед са ње на свог робота, Алвину се учинило невероватним да обоје представљају изданке исте еволуције и да су устројени према истом начелу.
На око три стопе изнад тла широко, провидно поље пружало се целом дужином структуре.
Алвин је приљубио чело уз гладак, необично топао материјал и погледао у унутрашњост машине.
У првих мах није видео ништа; а онда, када је заклонио очи, успео је да разбере хиљаде слабашних тачака светлости које су почивале у ништавилу. Биле су поренане једна иза друге по тродимензионалној решетки, што је њему подједнако изгледало чудно и лишено значења као и древном човеку звездани свод. Иако је нетремице посматрао више минута, сасвим несвестан протока времена, разнобојне светлости нису се мицале са својих места и сјај им се уопште није мењао.