Град и звезде
Шрифт:
Није било никаквих формалности. Председник је прогласио састанак отвореним, а затим се окренуо према Алвину.
«Алвине», рече он прилично љубазно, «волели бисмо да нам испричаш шта се догодило од када си нестао пре десет дана.»
Употреба израза ‘нестао’, помисли Алвин, била је ванредно значајна. Чак и сада, Веће није било вољно да призна да је он боравио изван Диаспара. Питао се да ли знају да је било странаца у граду, али је одмах посумњао у то. У том случају,
Испричао је своју причу јасно и без имало драматизирања. Она је њиховим ушима ионако звучала сасвим чудно и невероватно, тако да јој нису била потребна никаква улепшавања.
Само је на једном месту одступио од строге тачности описа, пошто није поменуо начин на који је побегао из Лиса. Изгледало је врло вероватно да ће поново бити принунен да прибегне истом поступку.
Било је здивљујуће посматрати како се мења држање чланова Већа у току његовог излагања. У почетку су били скептични, одбијајући да прихвате оповргавање свега у шта су веровали, оспоравање њихових најдубљих предрасуда. Док им је Алвин причао о својој страсној жељи да истражи свет изван зидина града и о рационалном уверењу да такав свет постоји, гледали су га као да пред собом имају неку необичну и непојмљиву животињу. У ствари, за њих је он то и био. Али коначно су били приморани да признају да је он у праву, а да су они погрешили.
Како је Алвинова прича текла, све сумње које су претходно имали полако су се распршиле.
Можда им се није допадало оно што им је казао, али више му нису могли оспоравати истинитост.
Уколико би ипак осетили склоност ка томе, било је довољно да баце поглед на Алвиновог бешумног садруга.
Постојао је само један вид његове приче који је изазвао њихову расрненост, али се он није односио на Алвина. Просторијом се разлегао љутити жамор када је Алвин објаснио настојање Лиса да избегне мешање са Диаспаром и кораке које Серанис предузима да би предупредила такву катастрофу. Град се поносио својом културом, и то не без разлога. Чињеница да их неко сматра подрененим превазилазила је све границе попустљивости чланова Већа.
Алвин је брижљиво водио рачуна да не изрекне никакву увреду у свом излагању; хтео је у што је могуће већој мери да придобије Веће уз себе. Покушао је да створи утисак да не види ништа рнаво у ономе што је учинио и да за своја открића знатно пре очекује похвалу него кудњу. Била је то најбоља тактика коју је могао изабрати, пошто је унапред разоружавала већину његових могућих критичара. То је таконе утицало — премда није било део Алвиновог плана — да добар део кривице буде пребачен на несталог Кедрона. Слушаоцима је било јасно да је Алвин био одвећ млад да би видео неку опасност у ономе што предузима. Лакрдијаш је, менутим, био тога знатно свеснији и поступио је на крајње неодговоран начин. Они уопште нису слутили у којој се мери Кедрон у том погледу слагао са њима.
Као Алвинов старатељ, Јесерак је таконе заслужио известан прекор и с времена на време понеки већник би му упутио замишљен поглед. Није им то замерао, премда је савршено био свесан онога што им је било на уму. Припадала му је извесна част што је обучавао најоригиналнији ум који се појавио у Диаспару од Раних Времена и ништа му је није могло одузети.
Тек
Морао је на неки начини уверити ове људе у истинитост онога што је сазнао у Лису, али како да им стварно предочи нешто што они раније никада нису видели и што су веома тешко могли да замисле?
«Велика је трагедија», рече он, «што су два преостала огранка људске расе морала да живе раздвојено кроз тако огромно временско раздобље. Једнога дана ћемо, можда, сазнати како је до тога дошло, али сада је далеко важније да се исправи пропуштено и да се спречи да се опет догоди. За време боравка у Лису дигао сам глас против њиховог становишта да су надренени у односу на нас; они нас сигурно могу многоме научити, али и ми њих. Ако обоје верујемо да немамо шта једни од других научити, није ли онда очигледно да обоје нисмо у праву?»
Упутио је поглед пун наде ка низу лица која су га охрабрила да настави.
«Наши преци», продужи Алвин, «основали су царство које је стигло до звезда. Људи су се слободно шетали по свим тим световима, а њихови потомци се сада боје да провире изван зидина свог града. Треба ли да вам кажем зашто?» Застао је за тренутак; у великој, неукрашеној просторији није било ни најмањег покрета.
«Зато што се бојимо, бојимо се нечега што се збило у почетку историје. Рекли су ми истину у Лису, мада сам је и сам давно наслутио. Морамо ли се увек као кукавице крити у Диаспару, правећи се да ништа више не постоји, зато што су нас Освајачи пре милијарду година потиснули на Земљу?»
Упро је прстом у њихов тајни страх — страх који он никада није осећао, па дакле није могао ни да га у потпуности разуме. Нека сада учине шта им је воља; рекао им је истину онако како је он види.
Председник му упути озбиљан поглед.
«Имаш ли још нешто да кажеш», упита га, «пре но што размотримо шта ваља предузети?»
«Само једну ствар. Волео бих да поведем овог робота до Централног Компјутера.»
«Али зашто? Добро знаш да је Компјутер већ свестан свега онога што се одиграло у овој соби.»
«Ипак бих желео да то учиним», узврати Алвин учтиво али непопустљиво. «Молим за допуштење и од Већа и од Компјутера.»
Пре но што је Председник стигао да одговори, просторијом се разлегао јасан, миран глас.
Алвин га никада раније у животу није чуо, али знао је шта стоји иза њега. Обавештајне машине, које су биле тек спољни делићи велике интелигенције, могле су се обраћати људима, али нису поседовале непогрешиви нагласак мудрости и позваности.
«Нека доне код мене», рече Централни Компјутер.
Алвин погледа Председника. Ишло је у прилог његовом добром гласу што није покушао да злоупотреби ову победу. Само је једноставно упитао: «Да ли ми дозвољавате да се удаљим?»
Председник проне погледом по Већници и пошто није приметио ниједан знак неслагања, узврати помало беспомоћно: «Врло добро. Проктори ће те отпратити, а потом ће те поново довести овамо када завршимо већање.»
Алвин лагано климну у знак захвалности, велика врата се отворише пред њим и он полако изине из Већнице. Јесерак је пошао за њим, а када су се врата поново затворила, он се окрену ка свом старатељу.