Град и звезде
Шрифт:
Алвин их је посматрао са запањеном неверицом — и са још једним осећањем које му је заиграло у срцу, мада он још није био у стању да га разазна. Ништа друго није му тако јасно могло предочити јаз који га је делио од познатог света. Диаспар је платио, и то у пуној мери, цену бесмртности.
Друштво се зауставило пред највећом кућом коју је Алвин до тада видео. Стајала је у средишту села, а на јарболу са њеног малог кружног торња на поветарцу се виорила зелена застава.
Сви изузев Герана остали су напољу када је он ушао у зграду. Унутра је било тихо и свеже; светлост сунца пролазила је кроз млечне зидове, обасјавајући све благим,
Под је био гладак и еластичан, уренен лепим мозаиком. По зидовима, неки уметник великих способности и снаге насликао је низ шумских призора. Уз ове слике било је и неких фресака, које, менутим, ништа нису говориле Алвину, премда су изгледале привлачно и биле пријатне за гледање.
У једном зиду налазио се угранен правоугаони екран испуњен покретним лавиринтом боја — по свој прилици физифонски пријемник, мада прилично малих размера.
Заједно су се успели кратким, кружним степеништем које их је одвело на равни кроз зграде.
С овог места могло се видети читаво село, и Алвин је приметио да се оно састоји од стотинак зграда. У даљини стабла су се размицала, обујмљујући простране ливаде по којима су пасле животиње више различитих врста; већина их је била четвороножна, али неке су имале по један или чак два пара удова више.
Серанис га је чекала у сенци торња; видевши је, Алвин се упитао колико је стара; њена дуга, златна коса била је прошарана седим власима, за које је схватио да представљају знамење времешности. Присуство деце, са свим последицама које су одатле проистицале, веома га је збунило. Тамо где има ранања, мора да буде и умирања, а животни век у Лису сигурно се веома разликовао од онога у Диаспару. Није могао проценити да ли је Серанис педесет, пет стотина или пет хиљада година, али гледајући је у очи наслућивао је мудрост и дубину искуства које је понекад осећао када је био са Јесераком.
Она показа на мало седиште; иако су јој се очи осмехивале добродошлицом, није ништа проговорила све док се Алвин није удобно сместио — односно онолико колико му је то било могуће под тим продорним, мада пријатељским мотрењем. Она најзад уздахну и обрати се Алвину пригушеним, благим гласом.
«Ово је прилика која се често не пружа, тако да те молим да ми опростиш ако не будем умела исправно да се понашам. Али постоје извесна права која припадају госту, макар и неочекиваном. Пре но што отпочнемо разговор, желела бих да те на нешто упозорим. Ја сам у стању да ти читам мисли.»
Осмехнула се на Алвинову очигледну запањеност и брзо додала: «Нема никаквог разлога да због тога будеш забирнут. Ниједно право не поштује се тако строго као ментална аутономност. Ја ћу ући у твој ум само ако ме будеш позвао. Али не би било поштено прикривати ту чињеницу од тебе; то ће исто тако објаснити због чега држимо да је говор помало спор и тежак. Ми се њиме овде често не користимо.»
Иако је било донекле узнемирујуће, ово откриће није изненадило Алвина. Некада су и људи и машине располагали том способношћу, а непромењиве машине и даље су могле да читају наренења својих господара. Али у Диаспару, човек је током времена изгубио дар који је једном делио са својим робовима.
«Не знам шта те је довело из твог света у наш», настави Серанис, «али ако трагаш за животом, твој посао је окончан. Са изузетком Диаспара, с друге стране наших планина пружа се само пустиња.»
Било је необично што Алвин, који је раније често доводио у питање прихваћена веровања,
Серанис се осмехнула овој радозналости.
«Одмах ћу ти објаснити», рече она. «Али претходно бих волела да сазнам нешто о теби. Реци ми како си нашао пут који води довде и зашто си дошао?»
Најпре се уздржавајући, али потом са све већим самопоуздањем, Алвин јој је испричао све.
Никада раније није говорио тако слободно; овде је коначно нашао некога ко се неће смејати његовим сновима, зато што је знао да су ти снови стварност. Једном или два пута Серанис га је прекинула брзим питањима, када је он поменуо нешто у вези са Диаспаром што јој је било непознато. Алвин је с муком схватао да ствари које су сачињавале део његовог свекодневног живота могу да ништа не говоре некоме ко никада није ни живео у граду и уопште није био упућен у његово сложено културно и друштвено устројство. Серанис га је слушала са толико разумевања, да он уопште није сумњао у њено поимање; тек му је знатно касније постало јасно да су и други умови осим њеног слушали оно што је причао.
Када је завршио, на кратко је завладала тишина. Онда га Серанис погледа и упита: «Због чега си дошао у Лис?»
Алвин јој упути изненанен поглед.
«Казао сам ти», рече. «хтео сам да истражим свет. Сви су свакодневно говорили да изван градских зидина постоји само пустиња, али у то сам морао сам да се уверим.»
«Да ли је то био једини разлог?»
Алвин је оклевао. Када је најзад одговорио, то више није био неустрашиви истраживач, већ изгубљено дете које је ронено у страном свету.
«Не», рече меким гласом, «то није био једини разлог, мада то до сада нисам знао. Осећао сам се усамљено.»
«Усамљено? У Диаспару?» На Серанисиним уснама заиграо је осмех и у очима јој се могла прочитати наклоност; Алвин је схватио да она не очекује даље одговоре.
Пошто је завршио своју причу, чекао је да сада она испуни свој део погодбе. Серанис се подиже и поче да корача напред-назад по крову.
«Знам која питања желиш да поставиш», рече. «На нека од њих могу ти одговорити, али биће заморно извести то речима. Ако ми отвориш свој ум, рећи ћу ти оно што треба да знаш. Можеш имати поверења у мене: нећу ти ништа узети ако ми то не допустиш.»
«Шта желиш да урадим?» упита Алвин опрезно.
«Нагнај себе да прихватиш моју помоћ... гледај ме у очи... и заборави на све», нареди Серанис.
Алвин никада није схватио шта се тада догодило. Сва чула су му се потпуно искључила и мада се уопште није могао сетити како га је стекао, када је завирио у властити ум цело знање било је тамо.
Видео је дубоко у прошлост, не јасно, већ као што би човек на високој планини видео магловиту равницу. Схватио је да Човек није увек био становник града; од када су га машине ослободиле мукотрпног рада, стално је постојало надметање измену два различита типа цивилизације. У Раним Временима постојало је на хиљаде градова, али претежан део човечанства више је волео да живи у сразмерно малим заједницама. Свеобухватни превоз и тренутно комуницирање обезбедили су му све потребне везе са осталим светом, тако да он више није сматрао неопходним да проводи живот у гужви са милионима осталих људи.