Град и звезде
Шрифт:
Наравно, и читава Земља била је тек пуко зрнце песка у Галактичком Царству. Здрав човек неће се одважити ни да на час предочи себи на шта личе понори који зјапе мену звездама. Наши преци су их превалили у сам освит историје, када су се отиснули у свемир да подигну Царство.
Поново су прешли њима последњи пут када су их Освајачи потиснули, натраг на Земљу.
Постоји предање, али само предање, да смо склопили пакт са Освајачима. Они су добили Васељену која им је преко била потребна, а ми смо се задовољили светом на коме смо ронени.
Држали смо се тог пакта и заборавили испразне снове из доба детињства, као што ћеш их и ти заборавити, Алвине. Људи који су саздали
Ох, физичке баријере су најмање важне. Можда постоје путеви који воде изван града, али ја не верујем да ћеш ти њима далеко стићи, чак и ако их пронанеш. Уколико би ти то и пошло за руком, ништа добро не би проистекло из тога. Твоје тело би убрзо пропало у пустињи, када више не би било града да га штити и храни.»
«Ако, дакле, постоји пут којим се излази из града», рече Алвин полако «шта ме онда може спречити да га напустим?»
«Поставио си глупо питање», узврати Јесерак. «Мислим да већ мораш да знаш одговор.»
Јесерак је био у праву, али не онако како је он замишљао. Алвин је одистао знао, или можда пре — наслућивао. Другови су му дали одговор, како својим будним животом, тако и пустоловинама у сну у којима је и он суделовао. Они никада неће бити у стању да напусте Диаспар; оно што Јесерак уопште није подозревао, била је чињеница да условљеност која је управљала њиховим животима нема никаквог утицаја на Алвина. Он није знао да ли је његова јединственост плод случаја или древног плана, али ово је представљало једну од њених последица.
Запитао се, колико ће још других открити.
Нико се никада није журио у Диаспару, и то правило је чак и Алвин ретко кршио. Подробно је разматрао проблем неколико недеља и утрошио много времена тражећи најранија историјска сведочанства града. Провео је сате лежећи, у бестелесном наручју антигравитационог поља, док му је хипнонски пројектор запљускивао ум прошлошћу. Када би се сведочанства окончала, машина би се разлучила и нестала — али Алвин би и даље лежао, зурећи ни у шта, пре но што би поново превалио пут кроз векове до садашњице. Пред очима би му се указале бескрајне морске миље плаве воде, пространије од самог копна, како ваљају таласе у правцу златних обала. Уши би му биле испуњене грмљавином тих валова који су спирали обалу протеклих милијарду година. У памћењу су му остајале шуме, прерије и необичне животиње које су једном делиле свет са Човеком.
Постојало је свега неколико оваквих древних сведочанстава; опште је било прихваћено објашњење, премда нико није умео да каже због чега, да су негде измену доласка Освајача и подизања Диаспара била изгубљена сва сећања на примитивна времена. заборав је био тако потпун, да се тешко могло поверовати да је посреди пуки случај. Човечанство је изгубило своју прошлост, са изузетком неколико хроника које су сасвим могле да представљају предања. Пре Диаспара постојала су напросто само Рана Времена. У овом лимбу били су неразмрсиво преплетени први људи који су добили дуге кануе и први који су стигли до звезда. На далеком крају пустиње времена, сви су они стајали тик једни уз друге.
Алвин је имао намеру да сам превали још једном овај пут, али самоћа је представљала нешто са чим се увек није могло рачунати у Диаспару. Тек што је изишао из своје собе, када је срео Алистру, која није ништа предузела да створи утисак како се ту налази случајно.
Алвин никада није помислио да је Алистра лепа, из простог разлога што није имао прилику да се сусретне са људском
Алвин је за тренутак осетио мрзовољу због овог сусрета, пошто га је он сећао на страсти које га више нису узбунивале. Још је био одвећ млад и самопоуздан да би осетио потребу за неком трајнијом везом, а када буде дошло време за то, он ће је можда тешко остварити. Чак и у најприсутнијим тренуцима, баријера његове јединствености испречавала се измену Алвина и његових љубавница. Без обзира на то што му је тело било сасвим уобличено и зрело, он је и даље био дечак и то ће остати још деценијама, док му другови један за другим буду призивали сећања на раније животе, остављајући га далеко иза себе. Већ се претходно суочавао са тим, што га је учинило подозривим пред сваким потпуним предавањем некој другој особи. Чак ће и Алистра, која је сада изгледала тако безазлена и непритворна, ускоро постати комплекс сећања и надарености далеко изван свих његових сутњи.
Алвинове пригушене зловоље нестало је за час. Ништа се није противило томе да Алистра поне са њим уколико то жели. Он није био себичан, нити је желео да попут неког тврдице пригрли само за себе ово ново искуство. Штавише, можда ће му њене реакције помоћи да више сазна.
Док их је експресни канал одвозио из гужве у средишту града, она није постављала никаква питања, што је било прилично необично. Заједно су прокрчили пут до централног одељка са великом брзином не обраћајући уопште пажњу на чудо под својим ногама. Неки инжењер из древног света сигурно би постепено полудео, покушавајући да схвати како то да један привидно чврст пут може на ивицама да буде фиксиран, док се у правцу средишта креће све већом брзином. Алвину и Алистри изгледало је сасвим природно да постоји такав тип материјала који на једном крају поседује потпуна својства чврстих тела, а на другом савршене особине течности.
Око њих, зграде су се све више пеле увис, као да је град износио своје бедеме спрам спољног света. Како би то било чудно, помисли Алвин, када би ови устремљени зидови постали прозрачни попут стакла и неко могао да осмотри живот унутра. Свуда око њега, налазили су се пријатељи које је познавао, пријатељи које ће једнога дана упознати, као и странци са којима се никада неће срести — премда је број ових последњих вероватно сасвим мали, пошто ће он током свог века упознати готово све житеље Диаспара. Већина њих седи у својим засебним собама, али то не значи да су сами. Довољно је да само уобликују своју жељу, и одмах ће се наћи, у сваком другом изузев у физичком смислу, у друштву било које особе за коју се определе. Нису се досанивали пошто су имали приступ у све што се збивало како на подручју маште тако и у стварности од тренутка када је град сазидан. За људе чији су умови били овако оспособљени, то је представљало потпуно задовољавајући живот. Да је он, менутим, у исти мах био и сасвим бескористан, то ни Алвин још није схватао.
Како су се Алвин и Алистра удаљавали из средишта града, број људи које су сретали на улицама постепено се смањивао, а када су се сасвим благо зауставили уз једну дугу платформу од светло обојеног мермера, никога више није било на видику. Закорачили су преко смрзнутог вртлога материје, где се твар од које је био саздан покретни пут претапала у своје првобитно стање, и угледали зид у коме су били пробијени сјајно осветљени тунели. Алвин се без оклевања определио за један и ушао у њега, док га је Алистра следила у стопу. Одмах их је захватило перистатично поље и управило напред, док су се они удобно завалили, посматрајући око себе.