Град и звезде
Шрифт:
Није више постојао ни трачак сумње да је Алвин био у праву и Веће је полако схватало ову непријатну истину. Изасланици из Лиса били су у стању да мисле знатно брже од најизврснијих умова Диаспара. Но, то није била њихова једина предност, пошто су таконе испољили изузетно висок степен усаглашености, за који је Јесерак претпостављао да представља плод њихових телепатских моћи. Упитао се да ли читају мисли Већника, али је закључио да не би прекршили свечано обећање без кога би овај скуп био немогућ.
Јесерак није мислио
Сам Јесерак није био толико ужаснут колико је очекивао; страх је и даље постојао у њему, али сад се најзад суочио са њим. Један део Алвинове нехајности — или можда храбрости? — почео је да му мења назоре и отвара нова обзорја. Није веровао да ће икада бити у стању да закорачи изван зидина Диаспара, али сада је најзад разумео порив који је нагонио Алвина да то предузме.
Председниково питање затекло га је одсутног духом, али он се брзо прибрао.
«Мислим», рече, «да је посреди пуки случај што се ова околност није раније указала. Знамо да је било четрнаест претходних Јединствених, а у залену њиховог стварања сигурно је стајао неки одренен план. Чини ми се да је тај план требало да обезбеди да Лис и Диаспар не остану вечно раздвојени. Алвин се побринуо за то, али је у исти мах учинио нешто што сумњам да се налазило у првобитној схеми. Може ли Централни Компјутер да потврди ово?»
Безлични глас одмах је узвратио.
«Већник зна да ја не могу да коментаришем упутства која су ми дали моји творци.»
Јесерак је прихватио благи укор.
«Ма какав био узрок, чињенице се не могу оспоравати. Алвин се отиснуо у свемир. Када се врати, можете га спречити да поново оде, премда сумњам да би вам тако нешто пошло за руком, с обзиром на то да је он у менувремену сигурно много научио. А ако се догодило оно чега се бојите, не постоји више ништа што бисмо могли предузети. Земља је сасвим беспомоћна, као што је била милионима векова.»
Јесерак је застао и бацио поглед дуж столова. Његове речи никоме се нису допале, али он то није ни очекивао.
«Па ипак, не видим због чега бисмо били узбунени. Земља сада није у нимало већој опасности него што је увек била. Зашто би два човека у једном малом броду поново срушила на нас срџбу Освајача? Ако хоћемо да будем поштени према самима себи, морамо признати да су Освајачи могли да униште наш свет још веома давно.»
Завладала је тишина неодобравања. Била је то јерес, а и сам би је Јесерак некада био осудио као такву.
Подигавши вене, Председник је узео реч.
«Зар не постоји предање да су Освајачи поштедели Земљу само под условом да Човек више никада
«Предање, да», рече Јесерак. «Многе ствари прихватамо здраво за готово, а ово је једна од њих. Менутим, не постоји никакав доказ. Изгледа ми невероватно да нешто што је тако важно не би било забележено у сећања Централног Компјутера, па ипак он нема појма о том пакту. Распитао сам се о томе, премда само код информационих машина. Веће може да постави питање непосредно.»
Јесерак није видео зашто би ризиковао другу опомену због закорачења на забрањену територију и зато је сачекао Председников одговор.
До њега, менутим, никада није дошло, пошто су истог часа посетиоци из Лиса поустајали са својих седишта, док им се на лицима истовремено укочио израз неверице и узбунености. Чинило се да слушају поруку коју им неки далеки глас саопштава на уши.
Већници су чекали, док је у њима из минута у минут расла бојазан како се овај бешумни разговор настављао. А онда се вона изасланства отргао из транса и с изразом извињења окренуо према Председнику.
«Управо смо примили неке веома необичне и узнемирујуће вести из Лиса», рече.
«Да ли се Алвин вратио на Земљу?» упита Председник.
«Не... не Алвин. Нешто друго.»
Када је спустио свој верни брод на пропланак Ерлија, Алвин се упитао да ли је икада у људској историји нека летелица донела такав товар на Земљу — ако се, заправо, Ванамонд одиста налазио у физичком простору машине. Није му било ни трага за време путовања; Хилвар је сматрао, а његова упућеност била је знатно непосреднија, да се само за Ванамондово подручје пажње могло рећи да има одренен положај у простору. Сам Ванамонд није био лоциран нигде — а можда и никада.
Када су изишли из брода сачекали су их Серанис и петорица сенатора. Једног од сенатора Алвин је већ срео приликом прошле посете; претпостављао је да су остала двојица са претходног скупа сада у Диаспару. Питао се како су изасланици стигли тамо и како је град реаговао на присуство првих уљеза споља после толико много милиона година.
«Изгледа ми, Алвине», рече Серанис са призвуком ироније, пошто се поздравила са сином, «да поседујеш изузетан дар за проналажење необичних ентитета. Додуше, сумњам да ће ти скоро поћи за руком да надмашиш садашњи подухват.»
Сада је дошао ред на Алвина да се изненади.
«Значи, Ванамонд је стигао?»
«Да, пре много часова. Некако му је успело да се врати трагом путање твога брода при одласку, што је само по себи запањујући подвиг и поставља занимљиве философске проблеме.
Постоје извесни докази да је стигао у Лис истог тренутка када си га ти открио, што значи да је способан за бескрајну брзину. Али то није све. У протеклих неколико часова научио нас је знатно више о историји него што смо ми уопште сматрали да постоји.»